Bernar ima listu želja koje želi da ostvari. To ne bi bilo ništa čudno, jer liste želja imaju mnogi ljudi. Ali Bernard nije čovek, on je pas. Bernardu je, kažu veterinari, ostalo još najviše dva ili tri meseca života.
–Naša porodica, moja žena Trejsi i naša deca Sofi i Adam, udomila je džek rasela Bernarda 2008. godine. Odmah se uklopio u našu porodicu. Nikada nije lajao, osim kada bi video ježeve i žabe u bašti. Ujutru obožava da se igra teniskom lopticom, zapravo sa mnogo teniskih loptica.. Uvek je bio živahan i verujući da je nepobediv mislili smo da će doživeti prosečni vek terijera, na primer 16 godina. Najstariji džek rasel u Velikoj Britaniji imao je 25 godina i bili smo uvereni da će i Bernard toliko živeti.
A onda se sve promenilo…
–Redovan veterinarski pregled doveo je do otkrića da Bernard ima veliki tumor na jetri. Borio sam se sa suzama dok sam na recepciji ordinacije plaćao račun. Zamalo se nisam srušio kada su mi saopštili vesti. Bernard me je zbunjeno gledao, kriveći glavu na jednu stranu. Pogledom je pratio moje suze koje su se slivale niz lice. Na putu do kuće razmišljao sam kako da Trejsi i deci kažem da ništa ne možemo da uradimo i da Bernard uskoro odlazi.
–Deca su došla na ideju da napravimo listu želja koje ćemo ispuniti svom psu pre nego što nas napusti. Na listi je bilo igranje sa lopticama, trčanje po plaži i mnogo oborka koji su sadržali njegove omiljene kuvane kobasice!
Bernard je vrlo brzo počeo da ima simptome bolesti – gubitak apetita, prekomernu žeđ, povraćanja i proliv…
–Počela je da ga muči i neverovatna bol. Ako sam nešto naučio od svog psa to je da živim u punom gasu svakog dana, kao da mi je poslednji. Proveo sam ceo život radujući se nečemu što sledi, premijera filma, proslava, naredno putovanje, dok sam često zaboravljao da uživam u sadašnjosti.
–Budućnost za Bernarda nije postojala, pa nisam mogao da se radujem planirajući šta ćemo sve da radimo. Pred nama je bila i teška odluka. Da li da ga pustimo, da ga uspavamo, jer se kvalitet njegovog života pogoršao, ili da ga gledamo kako se muči. Ipak, želeli smo da što više vremena provedemo sa njim…
–Bernard je imao i dane kada se sasvim normalno ponašao. Pratio bi me kako radim na kompjuteru, za mnom je išao u kuhinju svaki put i halapljivo jeo meso iz svoje činije.
–Ne možemo da previdimo koliko će još živeti, jer je ova bolest nepredvidiva i nikad sa njom niste načisto. Jetra može da funkcioniše čak i kada je oštećena 80 odsto… Danas je na primer bio dobar dan za Bernarda, ali sutra možda ne bude tako. Sutra može početi kraj… Zato uživamo u svakom trenutku sa njim i ispunjavamo mu sve želje sa liste. Uživamo u sadašnjosti jer je to najvrednija lekcija koju nas je naučio...
